Čudo


 Concert no 4, Mihai Criste 



Odslušao sam tu
simfoniju koju je Mocart stvorio
u jednom danu
i imala je dovoljno divlje i lude
radosti da potraje
večno,
i šta god bilo to večno
Mocart mu se približio
najviše
moguće.



čudo
Čarls Bukovski


(You Get So Alone at Times That It Just Makes Sense, 1986)



Pertla


Robert & Shana ParkeHarrison
Žena,
izduvana guma,
bolest,
strast,
strahovi koji te čekaju.
Strahovi tako mirni
da možeš da ih proučavaš
kao figure
na šahovskoj tabli.

Nisu velike stvari ono
što šalje ljude
u ludnicu…
Smrt koja ih čeka,
ubistvo, incest, pljačka, požar ili poplava.
NE.
Niz malih tragedija
je ono što ljude odvodi
u ludnicu.

Ne smrt voljenih,
već pertla koja pukne
iz čista mira.

Najveća prijetnja životu
je gomila tih prostih, običnih stvari
koje mogu ubiti brže od raka,
a koje su uvijek prisutne.

Registarske tablice,
porez,
istekla vozačka dozvola
ili otkaz na poslu.

Kad nešto radiš
ili kad ti nešto rade
žohari ili muve,
slomljeni naslonjač u sjedištu auta,
kad nemaš benzina,
kad imaš previše benzina.
Začepljeni sudoper,
pijani gazda,
kad predsjednika nije briga za tebe,
a guverner je lud.

Kad ti je prekidač za svjetlo razvaljen,
a dušek k’o bodljikavo prase,
105 dolara za par auto dijelova,
kad ti telefonski račun raste,
a tržište rada opada,
kad pukne lanac na vodokotliću
a svjetla na autu se ugase
i prednja i unutrašnja i zadnja
i mračnije je nego u paklu,
a duplo skuplje od toga.

Rane i urasli nokti
i ljudi koji insistiraju na tome da ti budu prijatelji.

To uvijek postoji i gore od toga.
česma što curi, Isus i Božić,
buđava salama, devet dana kiše,
avokado za 50 centi
i ljubičasta pašteta.

Da radiš kao konobarica na normu
da prazniš posude u bolničkim krevetima,
ili radiš u autopraonici,
ili kao perač suđa,
da kradeš torbice nemoćnim staricama,
ostavljajući ih da vrište na trotoarima
sa slomljenom rukom u 80-oj godini.

Iznenadna
dva crvena svjetla u retrovizoru
i krv u tvojim gaćama.

Zubobolja i 979 dolara za protezu
i 300 dolara za zlatni zub,
i Kina i Rusija i Amerika
i duga kosa i kratka kosa i bez kose,
i bez brade i bez lica.

Sa svakom puknutom pertlom
na sto puknutih pertli,
jedan čovjek, jedna žena,
jedna stvar
ode u ludnicu.

Zato, pazi dobro
sljedeći put
kad se sagneš da
zavežeš cipele.


Pertla
Čarls Bukovski

Tragedija lišća


Michael Schlegel 
Probudio sam se suvog grla i vidio da je paprat mrtva
a biljke u loncima žute kao kukuruz;
ostavila me žena
a prazne me boce kao iskrvarena tijela
okruživahu svojom neupotrebljivošću;
ipak, sunce je još bilo snažno,
i ceduljica moje gazdarice provirivaše ispod vrata
nenametljivim žutilom;
sad bi izvrsno došao kakav dobar komedijaš staroga kova,
lakrdijaš s vicevima o besmislenom bolu,
besmislenom jer je tu,
postoji i ništa više;

Sabrano sam se obrijao starim žiletom…
čovjek koji je jednom bio mlad i koga su
smatrali genijem;
ali takva je tragedija lišća,
mrtva paprat, mrtve biljke;
izašao sam u mračni hodnik
gdje je stajala gazdarica
proklinjući odlučno,
šaljući me do vraga,
mašući svojim debelim oznojenim rukama
i vičući
vičući i
zahtijevajući
stanarinu
jer nas je svijet izdao
oboje.


Tragedija lišća
Čarls Bukovski

Smešno, zar ne?


© Dalibor Talajić
kad smo bili deca
potrbuške
ležeći na travi

često smo pričali
o tome
kako bismo
želeli da umremo

i svi bismo se
uvek složili u
istoj stvari:

svi smo
želeli da umremo
jebući

(bez obzira što
niko od nas
nije do tada
jebao nešto)

a sada
kad
teško da smo više
deca

više mislimo
o tome
kako da
ne umremo

i
bez obzira
što smo
spremni

mnogi od
nas
više bi
voleli
da to učine
sami

ispod
čaršafa

sada
kad su

mnogi od
nas

sjebali
svoje živote.


smešno, zar ne?
Čarls Bukovski

(You Get So Alone at Times That It Just Makes Sense, 1986)

59 centi kilo


Rodney Smith
Volim da gluvarim po običnim mjestima
i posmatram ljude
sa distance.
Ne želim ih previše blizu
jer će početi
da me guše.
Ali u samoposlugama,
perionicama veša,
kafeima,
na uličnim ćoškovima,
autobuskim stanicama,
u restoranima,
dragstorima
mogu da gledam njihove pokrete,
lica
odjeću…
da posmatram način na koji hodaju,
stoje
ili šta god da rade.
Ja sam kao rentgen
volim ih takve:
izložene pogledu.
Zamišljam ih u najboljem svijetlu.
Zamišljam da su hrabri i ludi.
Zamišljam da su divni.

Volim da gluvarim po običnim mjestima.
Žao mi je svih nas
ili drago za sve nas
uhvaćene žive
i kao takve zbunjene.

Ne postoji ništa bolje od naše
komičnosti,
ozbiljnosti i
naše glupavosti
kupujući čarape,
mrkve,
žvake,
časopise,
kondome,
slatkiše,
lak za kosu
i toalet papir.

Trebalo bi u to ime da zapalimo
ogromnu vatru radosti
i da čestitamo sebi
na našoj izdržljivosti.

Stojimo u dugim redovima
šetamo naokolo
čekamo.

Volim da gluvarim po običnim mjestima
ljudi mi se otvaraju,
a i ja njima.

Žena u 03:35 poslije podne
vaga purpurno grožđe i
krajnje ozbiljno
gleda u vagu
ima na sebi jednostavnu zelenu haljinu
sa motivima bijelih cvijetova
a zatim uzima grožđe
i pažljivo ga stavlja u bijelu papirnatu
vrećicu.

Samo taj prizor te dovoljno prosvjetljuje.

Generali i doktori mogu i da nas ubiju
ali mi smo ipak
pobijedili.


59 centi kilo
Čarls Bukovski

Fusnota o stvaranju masa


Rob Gonsalves
Neki ljudi su mladi i ništa
više,
a neki ljudi su stari i ništa
više,
a neki ljudi ni stari ni mladi
i samo to.

I da muve nose odjeću
i sve zgrade izgore u
zlatnoj vatri
Da se nebo zaljulja kao trbuh
striptizete
i sve atomske bombe
zaplaču,
neki bi ljudi bili mladi i ništa
više,
a neki ljudi stari i ništa
više,
a ostali bi bili isti
ostali bi bili isti
ono nekoliko drukčijih
dovoljno brzo uklanja policija
ili njihove majke, braća, ostali; i
oni sami.

Sve što ostaje ono je što vidiš.

Teško je….


Fusnota o stvaranju masa
Čarls Bukovski

Za staru krnjavu


Rodney Smith
Poznajem jednu ženu
Koja stalno kupuje slagalice
Kineske
Slagalice
Pločice
Žice
Djeliće koji se na kraju sklope
U neku cjelinu.
Ona matematički
Rješava sve svoje
Slagalice
Živi pored mora
Iznosi šećer za mrave
I vjeruje
Iz dna duše
U bolji svijet.
Njena kosa je sijeda,
Rijetko se češlja.
Zubi su joj krnjavi.
I nosi široke, bezoblične, radne
Kombinezone na tijelu koje bi
Većina žena voljela da ima.
Godinama me nervirala
Onim što sam smatrao njenim
Hirovima
Kao što je potapanje ljuski od jaja
u vodu (da njom zaliva biljke
kako bi dobile kalcijum)
Ali, kad na kraju razmislim o njenom
Životu
I poredim ga sa drugim životima
Blještavijim, originalnijim
Ljepšim
Shvatim da je povrijedila
Manje ljudi nego iko koga znam
(a pod povrijedila mislim samo to,
ništa više.)
Prošla je kroz teške periode
Kada je možda trebalo
Više da joj pomognem
Jer ona je majka mog jedinog djeteta
I nekad smo se mnogo voljeli
Ali prošla je kroz to.
Kao što sam rekao,
Povrijedila je manje ljudi
Nego iko koga znam
I ako se tako gleda,
Eto,
Stvorila je bolji svijet.
Pobijedila je!
Frensis, ova pjesma je za tebe.


Za staru krnjavu
Čarls Bukovski

Oda izuzetnoj dami


Oliver Morris
Mnogi od kerova koji noćas hrču po trotoarima
nesumnjivo sanjaju tvoje kosti
i ja se dobro sjećam tvojih kostiju u mesu,
a najbolje u onoj zelenoj haljini
i smeđim cipelama s visokom petom
vječito si psovala kad popiješ, kosa ti je opadala
a ti si htjela da eksplodiraš od onoga što te je mučilo:
trulih sjećanja na trulu prošlost,
od kojih si na kraju i pobjegla u smrt
a ja sam ostao sam sa trulom sadašnjicom

Džejn, mrtva si već 20 godina,
a ja te pamtim bolje nego ma koju drugu
jedina ti si shvatala svu uzaludnost našeg postojanja
druge su se žene samo nervirale zbog besmislica
uporno histerisale nad glupim sitnicama

Džejn, tebe je ubilo to što si previše znala
dižem piće za tvoje kosti
o kojima ovaj ker još uvijek sanja.


Oda izuzetnoj dami
Čarls Bukovski

Plava ptica


Rene Magritte
Ima jedna plava ptica u mom srcu koja
želi da izađe van
ali ja sam isuviše opasan za nju,
kažem joj, ostani unutra,
neću
da te svako
vidi.

ima jedna plava ptica u mom srcu koja
želi da izađe van
ali ja je nalivam viskijem i uvlačim
dim od cigareta
tako da kurve, barmeni
i sitni trgovci
nikad ne saznaju
da je
unutra.

ima jedna plava ptica u mom srcu koja
želi da izađe
ali ja sam isuviše opasan za nju,
kažem joj,
smiri se, zar želiš da
me raščerupaš?
zar hoćeš da mi zajebeš
sve?
zar hoćeš da mi upropastiš prodaju knjiga u
Evropi?

ima jedna plava ptica u mom srcu koja
želi da izađe
ali ja sam pametan čovjek, pustim je napolje
samo ponekad noću
kad svako živ spava.
kažem joj, znam da si tu,
i zato ne budi
tužna.
onda je vratim nazad,
i ona pomalo pjevuši
unutra,
ne dam joj da
umre
i onda mi tako spavamo
zajedno
sa našom
malom tajnom
i sve je to toliko lijepo da
bi čovjek mogao
da zaplače,
ali ja ne plačem,
a
ti?

_________


there's a bluebird in my heart that
wants to get out
but I'm too tough for him,
I say, stay in there, I'm not going
to let anybody see
you.

there's a bluebird in my heart that
wants to get out
but I pour whiskey on him and inhale
cigarette smoke
and the whores and the bartenders
and the grocery clerks
never know that
he's
in there.

there's a bluebird in my heart that
wants to get out
but I'm too tough for him,
I say,
stay down, do you want to mess
me up?
you want to screw up the
works?
you want to blow my book sales in
Europe?
there's a bluebird in my heart that
wants to get out
but I'm too clever, I only let him out
at night sometimes
when everybody's asleep.
I say, I know that you're there,
so don't be
sad.
then I put him back,
but he's singing a little
in there, I haven't quite let him
die
and we sleep together like
that
with our
secret pact
and it's nice enough to
make a man
weep, but I don't
weep, do
you?


Plava ptica / Bluebird
Čarls Bukovski

Dostojevski


Uzа zid, streljаčki stroj nа gotovs
a ondа je pomilovаn.
A štа dа su strijeljаli Dostojevskog
prije nego što je nаpisаo sve to?
Pretpostаvljаm dа ne bi ni bilo vаžno,
ne direktno.
Postoje milijаrde ljudi koji
gа nikаd nisu čitаli
i nikаd neće.
Ali kаd sаm bio mlаd,
znаm dа me izvukаo iz fаbrikа
pored kurvi
dizаo me visoko kroz noć
i smještаo me
nа bolje mjesto.
Čаk i kаd sаm pijаnčio zа šаnkom
sа ostаlim propаlicаmа
bilo mi je drаgo
što je Dostojevski pomilovаn,
jer je to i meni dаlo
neku vrstu pomilovаnjа,
dozvolilo mi dа gledаm prаvo u tа
užeglа licа
u mom svijetu.
Dok smrt upire svoj prst
čvrsto sаm se držаo,
neokаljаni pijаnаc
dijeleći smrаdni mrаk
sа mojom brаćom.


Dostojevski
Čarls Bukovski

Otkud ja u imeniku?


muškarci zovu i pitaju me.
zar ste vi stvarno Čarls Bukovski,
pisac?

ponekad sam pisac, kažem,
ali najčešće ništa ne radim.

čujte, pitaju me, sviđa mi se to
što pišete – imate li nešto protiv
da navratim sa desetak piva?

možete ih donijeti, kažem im,
ali pod uslovom da vi ne ulazite…

a kada me pozovu žene, ja im kažem:
o, da – pišem, ja sam pisac,
osim što baš sada ne pišem.

glupo se osjećam što vas zovem, kažu,
i bila sam iznenađena
kad sam vas pronašla u imeniku.

ima razloga za to, kažem,
nego, što ne svratite
na pivo?

neće vam smetati?!!

i one stižu
zgodne žene
uzornog uma,
tijela
i oka.

često ne bude seksa
ali navikao sam na to
jer dobro je
jako je dobro samo ih gledati -
a ponekad me čak
posluži i neočekivana
sreća.

za čovjeka od 55 koji nije spavao sa ženom
do svoje 23
i ne baš često do svojih 50
mislim da bi trebalo da ostanem
u telefonskom imeniku
barem dok ne dobijem onoliko
koliko i svaki prosječan muškarac.

naravno, moram da i dalje
pišem besmrtne pjesme
ali inspiracija je bar tu.


otkud ja u imeniku?
Čarls Bukovski

Bezobzirno


La liberté d'entreprendre, 2008.
Gilbert Garcin
Noći u kojima se boriš
najbolje su
kada je sve oružje upereno
u tebe,
kad svi glasovi
bljuju svoje uvrede
dok se san
gasi.

Noći u kojima se boriš
najbolje su
kada razum
udara u samu suštinu,
kada te trijumfalna kola
tame
okruže.

Noći u kojima se boriš
najbolje su
kada smijeh ludih
ispunjava
prostor,
kada se poljubac smrti
vidi
kao ljubav.

Noći u kojima se boriš
najbolje su
kada je igra
namještena,
kada gomila vrišti
za tvoju
krv.

Noći u kojima se boriš
najbolje su
noći kao
ova
kada progoniš na hiljade
kurvinih sinova
iz svoje glave,
kada ustaješ protiv
nemogućeg,
kada postaješ brat
nježnoj sestri radosti i

nastavljaš dalje

bezobzirno.


bezobzirno
Čarls Bukovski

Zagonetka


Faire valoir son droit  (Claiming one’s right), 2004.
Gilbert Garcin
Moj komšija je dobar tip, ali me totalno
zbunjuje:
…ustaje veoma rano, odlazi na posao;
njegova žena radi, imaju dvoje slatke djece;
predveče on stiže kući, ponekad vidim
djecu, na trenutak i
ženu;
do 9 uveče sva svjetla u njihovoj kući
pogašena su;
i njegovi se dani ponavljaju tako;
izgleda mi kao dovoljno inteligentan čovjek
od preko 30 godina;
jedino objašnjenje za njegovu
šemu je da sigurno
uživa u svom
poslu
vjeruje u
Boga,
seks,
porodicu.

Ne znam zašto
ali tamo kod njih
vječno očekujem iznenadni
lom prozora
očekujem krike i psovke
da vidim svjetlo u 3 ujutro
da vidim
flaše u letu
ali već 5 godina
njegova je šema ostala
ista.
zato se
umjesto njega
ja brinem za one druge stvari
koje ne vjerujem
da ih njegova žena
obožava:
“Henk, već sam
bezbroj puta mogla da zovem policiju,
ali nisam.”

Ponekad
dođe mi da ja zovem
pubove zbog njih
ali mislim da pubovi
ne bi razumjeli moje
optužbe.

Njihova crvena svjetla
pale se i gase
bijela lica u tamnoplavom:

“gospodine, nema
zakona
protiv toga što oni
čine…”


Zagonetka
Čarls Bukovski

Ako uzmemo


The Ride,
Erin McGuire
Ako uzmemo ono što vidimo
mašine koje nas izluđuju,
ljubavnike koji se na kraju mrze,
tu ribu na pijaci,
što zuri naviše u nas,
cvijeće koje trune,
muve u paukovoj mreži,
ulične nerede,
urlike lavova u kavezu,
klovnove zaljubljene u novčanice,
nacije što pomjeraju ljude kao pione,
dnevne lopove sa prelijepim
noćnim ženama i vinom,
pretrpane zatvore.

Uobičajeno nezaposlene,
anemičnu travu,
ljude dovoljno stare da vole grob.

Te stvari, i druge, pokazuju
kako se život klati na istruljeloj osovini.

Ali ostavili su nam malo muzike
i govornički šou na uglu,
čašicu viskija,
plavu kravatu,
džepno izdanje Remboovih pjesama,
konja koji juri kao da mu đavo uvrće rep,
i onda je tu ponovo ljubav
kao tramvaj koji na vrijeme stiže
iza ćoška,
grad koji čeka,
vino i cvijeće,
voda što šeta preko jezera
i ljeto i zima
i ljeto
i ljeto
i opet zima.


Ako uzmemo
Čarls Bukovski

Bez snova


Tamás Ambrits
Stare sjedokose kelnerice
po kafeima u noći
odustale su,
i dok koračam
niz pločnike svjetlosti
i gledam u prozore
staračkih domova
vidim da toga više nema
u njima.
Gledam ljude po klupama u parku
i vidim po tome kako
sjede i gledaju
da je iščezlo.
Gledam ljude koji voze
i vidim po tome kako
voze svoja kola
da niti vole niti su voljeni
niti više mare za seks
sve je zaboravljeno kao
neki stari film.
Gledam ljude u robnim kućama
i samoposlugama
dok se kreću među rafovima
kupujući stvari
i vidim po tome
kako im stoji odjeća
i po načinu na koji hodaju
i po izrazu njihovih lica
i očiju
da im nije stalo ni do čega
i da ničemu nije stalo
do njih.
Vidim na stotine ljudi dnevno
koji su sasvim odustali.
Ako odem na hipodrom
ili na stadion
vidim hiljade
koji ne osjećaju ništa
ni za koga
i niko ne osjeća za njih.
Na sve strane vidim one koji
ne žude ni za čim osim za
hranom, krovom i
odjećom,
usredsređeni samo na to,
BEZ SNOVA.
Ne shvatam zašto ovi ljudi
ne iščeznu,
ne shvatam zašto ovi ljudi
ne izdahnu,
zašto ih oblaci
ne usmrte,
zašto ih psi
ne usmrte,
zašto ih cvjetovi i djeca
ne usmrte,
ne shvatam.
Biće da su već mrtvi
pa ipak ne mogu da se naviknem
na njihovo postojanje,
jer toliko ih je mnogo.
Svakoga dana,
svake noći,
sve ih je više,
u metrou,
u zgradama,
u parkovima.
Oni ne osjećaju užas
što ne vole
ili što nisu voljeni.
Toliko, toliko, toliko
mojih bližnjih.



Bez snova
Čarls Bukovski

Niko osim tebe


Diogène ou la lucidité (Diogenes or lucidity), 2005.
Gilbert Garcin
niko te ne može spasiti osim
tebe.
naći ćeš se ponovo i ponovo
u gotovo nemogućim
situacijama.
oni će pokušati ponovo i ponovo
pod izgovorima, pod maskama
i silom
da te natjeraju da podlegneš, odustaneš
i/ili tiho umreš
iznutra.

niko te ne može spasiti osim
tebe
i biće dovoljno lako da ne uspiješ
tako lako
ali nemoj, nemoj, nemoj.
samo ih posmatraj.
slušaj ih.
zar želiš to da budeš?
bezličan, bezdušan, bezosjećajan
stvor?
zar hoćeš da doživiš
smrt prije smrti?

niko te ne može spasiti osim tebe
ti si biće vrijedno spasa.
to je rat koji nije lako dobiti
ali ako je išta vrijedno pobjede onda je
to ovo.

razmisli o tome.
razmisli o spasavanju sebe.
tvog duhovnog sebe.
tvog hrabrog sebe.
tvog pjevajućeg magičnog sebe i
tvog prelijepog sebe.
spasi ga.
ne priključuj se mrtvima u duši.

održavaj sebe
humorom i skladom
i na kraju
ako je neophodno
uloži i cijelog sebe u tu borbu,
bez obzira na izglede,
bez obzira na
cijenu.

samo ti možeš da spasiš sebe.

učini to! učini!

i tada ćeš tačno znati
o čemu govorim.


niko osim tebe
Čarls Bukovski

Šta možemo da uradimo?


The White Crucifixion, 1938.
Marc Chagall
U najboljem slučaju, u Čovječanstvu ima nježnosti.
nešto malo razumijevanja i, povremeno,
hrabrosti.
ali sve u svemu, to je masa, koja nema
bogzna šta
kao neka velika životinja u dubokom snu
iz kojeg skoro ništa ne može da je probudi.
kad se pokrene, najbolja je u grubosti,
sebičnosti, nepravdi, ubistvima.

šta da radimo sa takvim Čovječanstvom?

ništa.

izbjegavajte ga koliko god je moguće.
ponašajte se prema njemu kao prema bilo čemu
što je otrovno, zlo i bezumno.
ali pazite. ono ima zakone koji ga štite
od vas.
može da vas ubije bez ikakvog razloga.
a da biste pobjegli, morate biti lukavi.
malo ih je pobjeglo.

morate sami da smislite plan.

nisam upoznao nikog ko je pobjegao.

upoznao sam neke velike
i slavne, ali oni nisu pobjegli
jer su veliki i slavni jedino
u Čovječanstvu.

ja nisam pobjegao
ali nisam ni prestao da
pokušavam.

nadam se da ću bar prije smrti uspjeti da nabavim
svoj sopstveni život.


Šta možemo da uradimo?
Čarls Bukovski

Užasna potreba


Workers on their way home, 1915
Edvard Munch
nekim ljudima prosto je neophodno da
budu nesrećni, oni će to iskopati
iz ma koje situacije
koristeći svaku priliku
da istaknu
neku jednostavnu grešku
ili propust
i onda postaju
puni mržnje
nezadovoljni
osvetoljubivi.

zar ne shvataju da je
tako malo
vremena
za svakoga od nas
u ovom čudnom životu
da se stvari povežu u
celinu?
i da je takvo traćenje
naših života
gotovo
neoprostivo?

i da
ne postoji
način
da se povrati
sve što će
tako biti
zauvek
izgubljeno?


užasna potreba
Čarls Bukovski

Poezija


Gerard Sexton
treba
mnogo

očajanja

nezadovoljstva

i razočaranja

da se
napiše

nekoliko
dobrih
pesama.

nije to
za
svakog

bilo da

ih
piše

ili čak i

da ih
čita.


poezija
Čarls Bukovski

Prihvatljiv kraj


Teun Hocks
trebalo bi da postoji mesto gde može da se ode
kad ne možeš da zaspiš
ili si umoran od napijanja
a trava te ne radi više,
i tu ne mislim na odlazak
šitu ili kokainu,
mislim na mesto gde ćeš da odeš osim
smrti koja čeka
ili ljubavi koja ne deluje više.

trebalo bi da postoji mesto gde može da se ode
kad ne možeš da zaspiš
osim televizora ili bioskopa
ili kupovanja novina
ili čitanja romana.

nepostojanje tog mesta gde može da se ode
vodi sada ljude u ludnice
ili samoubistvo.

pretpostavljam da se ono što većina ljudi radi
kad nema nijednog mesta gde može da se ode
svodi na odlazak negde ili do nečega
što teško da ih zadovoljava,
i taj ritual vodi ka tome da ih sroza
tamo gde nekako mogu da nastave čak i
bez nade.

ta lica koja svakodnevno vidiš na ulicama
nisu stvorena
bez ikakve
nade - budi nežan prema njima:
kao i ti
oni se nisu
spasli.


prihvatljiv kraj
Čarls Bukovski

(The People Look like Flowers At Last, 2007)

Upitaj prah, predgovor



"Bio sam mlad čovek, gladovao sam i pio i pokušavao da budem pisac. Većinu knjiga pročitao sam u Centralnoj biblioteci L.A, i ništa što sam pročitao nije bilo u vezi sa mnom ili ulicama ili ljudima oko mene. Činilo se kao da se svako samo poigrava rečima, a oni koji gotovo ništa ne govore smatrani su za odlične pisce. Njihovo pisanje bilo je mešavina dovitljivosti, veštine i forme, i to se čitalo, učilo, gutalo se i prenosilo. Morao si se da se vratiš na ruske pisce pre revolucije da bi našao malo hazarda i strasti. Bilo je izuzetaka, ali su ti izuzeci bilo tako retki da bi ih čovek brzo pročitao, a onda ostajo da bulji u redove i redove beskrajno dosadnih knjiga. Uz toliko stoleća iza sebe, uz tolike prednosti, moderni su jednostavno bili loši.

Izvlačio sam jednu knjigu za drugom sa polica. Zašto niko nije govorio nešto? Zašto niko nije kriknuo?

Počeo sam da pretražujem druge prostorije biblioteke. Odeljak Religije bio je samo ogroman zahod - bar za mene. Prešao sam na Filozofiju. Otkrio sam nekoliko gnevnih Nemaca koji su mi malo popravili raspoloženje, a onda je i tome bio kraj. Pokušao sam sa Matematikom, ali je viša matematika bila kao i religija: odmah je utekla od mene. Kao da nigde nije bilo onog što je meni bilo potrebno.

Kopao sam po Geologiji i našao da je zanimljiva, ali sve u svemu nedovoljna. Onda sam pronašao neke knjige iz Hirurgije i dopalo mi se - reči su bile nove, a ilustracije prekrasne.
Posle hirurgije sam se vratio u veliku salu, kod romanopisaca i pisaca kratkih priča. (Kada sam imao dovoljno jeftinog vina nikada nisam odlazio u biblioteku. Ona je bila dobro mesto kad ništa nemaš od pića ili hrane, i kad te gazdarica svakodnevno proganja zbog neplaćene kirije. U biblioteci si imao bar toalet na raspolaganju. Viđao sam dosta skitnica tamo, najčešće su spavali preko svojih knjiga.)

Hodao sam po velikoj sali, izvlačio knjige sa polica, čitao po nekoliko redova, nekoliko stranica, zatim ih vraćao.

Jednog dana našao sam neku knjigu, otvorio je, i to je bilo to. Stajao sam i čitao. Poneo sam knjigu do stola. Redovi su glatko klizili stranicama, kao plima. Svaka rečenica imala je sopstvenu energiju. Ta stvarnost svake rečenice davala je stranici život, kao da je nešto urezano u nju. Najzad sam otkrio čoveka koji se ne boji emocije. Humor i patnja bili su pomešani sa izuzetnom jednostavnošću. Početak te knjige bio je ogromno čudo za mene. Imao sam karticu biblioteke. Uzeo sam knjigu, poneo je u moju sobu, legao na krevet i čitao. I, mnogo pre nego što sam došao do kraja, znao sam da je predamnom pisac koji je razvio poseban način pisanja. Knjiga se zvala Upitaj prah, a pisac Džon Fante. On je izvršio veliki uticaj na moje pisanje, za ceo život. Pročitao sam Upitaj prah i potražio druge Fanteove knjige u biblioteci. Našao sam dve: Dago Red i Čekaj do proleća, Bandini. Bile su istog kalibra, pisane iz stomaka i srca.

Da, Fante je snažno delovao na mene. Nedugo nakon čitanja ovih knjiga počeo sam da živim sa ženom. Ona je bila veći pijanac od mene i žestoko smo se svađali, a ja bih često vikao na nju: "Ne govori mi da sam kurvin sin! Ja sam Bandini, Arturo Bandini!"

Fante je bio moj bog, a znao sam da bogove treba ostaviti na miru, ne kuca se na njihova vrata. Ipak, pitao sam se gde je živeo na Anđeoskom letu, i zamišljao da možda i dalje živi tamo. Skoro svakog dana prolazio sam tuda i mislio: Da li je to prozor kroz koji se Kemil provlačila? Da li su to vrata hotela? Da li je to taj hol? Nikada nisam saznao.

Nakon 39 godina ponovo sam pročitao Upitaj prah. Sva Fanteova dela i dalje čvrsto stoje, ali to mi je omiljena knjiga, jer je bila moje prvo otkriće magije. Postoje i knjige Pun života i Bratstvo loze. Osim toga, Fante trenutno piše roman Snovi sa Bunker Hila.

Sticajem okolnosti, ove godine sam najzad upoznao autora. Ima još mnogo toga u priči o Džonu Fanteu. To je priča o užasnoj sreći i užasnoj sudbini, o retkoj i urođenoj hrabrosti. Jednom će biti ispričana, ali osećam da on ne želi da je ispričam na ovom mestu. Ali reći ću da je put njegovih reči i put njegovog života isti: snažan, dobar i topao.

Toliko. Sada je ta knjiga vaša."


Čarls Bukovski, 6. maja 1979.
(predgovor za "Ask the Dust" - Black Sparrow Press, 1980.)


Odlomci iz knjiga Upitaj prah i Put za Los Anđeles:

Glas koji govori mojoj krvi i mojim kostima

Raspeće


Réservation, 2005
Gilbert Garcin
sada moramo s najvećim oprezom birati ljubavnike,
vodu, hranu pa čak i naš nevidljivi
vazduh.

ovo je vrlo oprezno vreme.

naši političari razmatraju načine da demontiraju
silne zalihe bombi širom sveta
ali kasno je, naravno, jer dovoljna je
samo jedna budala
da stisne dugme
negde.

pripijamo se jedni uz druge, uplašeni, trežeći
povratak
u sigurnu
matericu.

ali predugo već grešimo. skloništa se prelivaju i
bljuju svoje
otpatke na naše ulice
i dok su naše vođe nekada razumno govorile
sada je to samo nesuvislo blebetanje -
zastanu, onda nastave, gledaju naokolo, smušeni,
zamenjujući stvarne govore suludim
sloganima.

to je cena koju sada plaćamo: ne možemo
natrag, ne možemo napred i visimo bespomoćni,
prikovani za
svet
koji je naših ruku
delo.


raspeće
Čarls Bukovski

(The Flash of Lightning Behind the Mountain, 2004)

mizantrop



Robert and Shana ParkeHarrison
optužen sam kao
takav.
dobro, ja sam atinska ruina,
znate već.
večito radim na ponovnoj
izgradnji, popravljam
se.

ali kad sam sa ljudima
nešto se oduzima
od mene.
većina ljudi teško da je
vesela i retko je
zanimljiva.
slušam njihove žalopojke,
uočavam njihovu
hvalisavost,
njihova neoriginalna
zapažanja.
pretvaraju mi
život u zev.

tražite da ih
prigrlim?
ja ih ne mrzim,
ne želim da ih porazim
ili ubijem.
samo hoću da se
sklonim.

samo kada sam
sam
osećam se
najbolje.
to je moj normalni
put,
kada klizim,
lebdim,
kada bilo kakva
svetlost
ulazi u
mene.

atinska ruina.

stari klošar.

bubašvaba u
katerali.

dobro vino.

duhovni razgovori sa
madam smrt.

san o zlatnim
vetrenjačama.

udisanje
života.

uzvišeno zatočeništvo.

nežni zidovi.

ako ljubav prema tome
umesto prema čovečanstvu
čini od mene
mizantropa
onda to i
jesam

do koske,
rado.

sada

ovde

noćas
sutra
dogodine

sam sa
samoćom

konačno.


mizantrop
Čarls Bukovski

kraj II



svi mi uzmičemo, popuštamo,
gledamo da umaknemo.
loši dani dolaze.
loši dani dolaze sve češće.
sedimo i čekamo, misleći:
proći će.
ali dolazi dan kada
neće proći.
ostaće.
sedećeš u baštenskoj stolici
udišući gusti
vazduh.
i prići će ti stari mačak i
leći će pored tvojih stopala.
čekaće zajedno s tobom.
smrt ponekad dolazi
polako.
sagnućeš se i pomilovaćeš
mačka
misleći ponovo o ludim i
pijanim
godinama.



kraj II
Čarls Bukovski

devojke koje smo nekad pratili kući


Four ages in life, 1902.
Edvard Munch
devojke koje smo nekad pratili kući
sada su dame sa torbama,
ili je jedna od njih ona sedokosa
stara vrana
koja te zveknula
štapom.
devojke koje smo nekad pratili kući
sede na guskama u staračkim
domovima,
igraju šaflbord u
parkovima.
ne rone više u
talase sa belim kapama,
te devojke koje smo pratili kući
ne mažu više svoja tela uljem
ispod sunca,
ne lickaju se više pred
lepim ogledalom,
te devojke koje smo pratili kući
te devojke koje smo pratili kući
negde su otišle
neke zauvek,
a mi koji smo ih pratili?
mrtvi u ratovima, mrtvi od infarkta,
mrtvi od neutoljenjih čežnji,
naši snovi su tv-snovi,
a nekoliko nas,
tako malo nas pamti
devojke koje smo pratili kući
kada sunce kao da je uvek
sijalo.
kada se život kretao tako nov i
neobičan i prekrasan u
svetlim haljinama.

ja pamtim.


devojke koje smo nekad pratili kući
Čarls Bukovski

ljudi


Rene Magritte
pogledaj ljude: laktovi, kolena,
uši, prepone, stopala,
nosevi, usne, oči,
svi intimni delovi
prekriveni odećom, i 
zauzeti su
onim što obično rade
što je teško da je ikad 
zabavno.
njihove duše začepljene su
prežvakanim temama i
propagandom,
reklamnom propagandom,
religioznom propagandom, 
seksualnom propagandom, 
političkom propagandom, 
mešanom propagandom, a 
sami su dosadni i iskvareni.
dosadni su jer su stvoreni
takvi a iskvareni zato što se 
boje da izgube ono što imaju.

ljudi su najveći 
horor-šou na planeti,
vekovima je tako.
možda sediš u sobi sa
jednim od njih
sada
ili sa mnogo njih.
ili si možda jedan
od njih.

kad god telefon
zazvoni ili neko zakuca
na vrata
bojim se da je to jedno od
odvratnih,
duhovno uništenih
besmislenih
brbljivih
ružnih
ulizičkih
odbojnih
ljudskih bića.

ili još gore, kada uzmem
slušalicu, glas koji čujem
možda bude
moj,
ili kad otvorim
vrata
videću sebe
kako stojim ispred njih,
ostatak straćenih vekova,
smeškajući se
lažnim osmehom,
dobro naučio i
zaboravio
zašto sam
tu.


ljudi
Čarls Bukovski

pljas


Wassily Kandinsky
iluzija je da samo
čitaš ovu pesmu
stvarnost je da je ovo
više nego
pesma.
ovo je prosjački nož.
ovo je lala.
ovo je vojnik što maršira
kroz Madrid.
ovo si ti na samrtnom odru.
ovo je Li Po koji se smeje
pod zemljom.
ovo nije jebena
pesma.
ovo je konj koji spava.
leptir u
tvom mozgu.
ovo je đavolji
cirkus.
ti ne čitaš ovu
stranicu.
stranica čita
tebe.
osećaš li?
to je kao kobra.
kao izgladneli orao
što kruži po sobi.

ovo nije pesma.
pesme su dosadne,
od njih ti se
spava.
ove reči teraju te
u novo
ludilo.

blažen si,
gurnut si u
zaslepljujuće polje
svetlosti.

slonovi sada
sanjaju
sa tobom.
krivina prostora
savija se i
smeje.

sada možeš da umreš.
možeš da umreš jer je
ljudima suđeno da
umru:
veličanstveno,
pobedonosno,
slušajući muziku
postajući muzika,
hučeći,
hučeći,
hučeći.


pljas
Čarls Bukovski

pogled iz Kvarta, 12. marta 1965.


užasno nam se žuri da umremo
dok ogromni crnci lome
pločnik
naši prsti drhte na tamnim
šoljama kafe
u ovom gradu,
svi gradovi
leže raširenih nogu
uronivši
kljun,
budim se da podignem
roletnu
budim se među crnim ljudima i
belim ljudima i
neljudima -
oni sve siluju
ulaze u crkve i
crkve gore
miluju pse i psi bljuju
žutu pljuvačku i
umiru.

oni kupuju slike koje
ne shvataju
kupuju žene koje
ne shvataju
oni kupuju sve i
ubijaju
ono što ne mogu da kupe.

njihove žene mi prilaze
uvijaju se u svetinji
svoga mesa
njišu se preda mnom na kulama
visokih štikli
sve one žele
da vrisnem
u nekom idiotskom ushićenju
ali ponovo gledam
i znam da su
mrtve
da je besmisleno
i prelazim ulicu
da kupim veknu
hleba.

noću
najlepši zvuk koji čujem je
kapanje u
klozetu
ili neki nezaposleni džezer
što vežba svoje vožnje -
jauk mučenika upućen
uvek
nepotpunom
sebi.

samo se pretvaramo da živimo
dok čekamo nešto
mi čekamo nešto
i gledamo dijamantske ručne satove
kroz izloge od neprobojnog stakla
dok pauk isisava utrobu
muve
odajemo poštu unuci
maršala Foša sagnuti nad
kadom prljavog veša,
hodamo ulicom svetog Petra
nadajući se da nađemo
novac u slivniku.

psi nas znaju
psi nas najbolje
znaju
džezer mi poručuje
kroz plavo okno
petka u 4
popodne.

on želi da znam kako
mu je
dok stopala jure preko moje
glave
dok mrtvi ljudi uvlače
špagete
dok mrtvi ljudi rešetaju
most
a u trenucima odmora
mole se i piju
dobar viski.

posmatrao sam umetnike
kako trunu na stolicama
dok turisti slikaju
staru gvozdenu ogradu još
nepretvorenu u oružje.

video sam te, Nju Orleanse,
video sam  Njujork,
Majami, Filadelfiju, Frisko, Sent Luis,
L.A., Denver, Hjuston i većinu
ostalih. ništa nisam video, najbolji vaši
ljudi su pijanci a najgori vaši ljudi ih
zatvaraju
najbolji vaši ljudi su ubice a
najgori ljudi
prodaju im
metke.

najbolji vaši ljudi umiru po
sporednim ulicama
pod listom papira
dok najgori vaši ljudi
dobijaju statue u parkovima
dok golubovi seru na
stoleća.

džezer prestaje, moj bože, tako je
tiho, to je sve što sad mogu da kažem!
tiho je, tiho, pustite me da razmislim
ako mi je do toga, a ukoliko
nije, mama, ne daj mi da
mislim.

4 i 26 popodne
Kvart

gledam dole na pod
karton piva
razvaljen i prazan
govori:

"Ne zagađuj!
  čuvaj Ameriku
  lepom!"

i kao džezer:
neću više da
mislim.


pogled iz Kvarta, 12. marta 1965.
Čarls Bukovski