dok ogromni crnci lome
pločnik
naši prsti drhte na tamnim
šoljama kafe
u ovom gradu,
svi gradovi
leže raširenih nogu
uronivši
kljun,
budim se da podignem
roletnu
budim se među crnim ljudima i
belim ljudima i
neljudima -
oni sve siluju
ulaze u crkve i
crkve gore
miluju pse i psi bljuju
žutu pljuvačku i
umiru.
oni kupuju slike koje
ne shvataju
kupuju žene koje
ne shvataju
oni kupuju sve i
ubijaju
ono što ne mogu da kupe.
njihove žene mi prilaze
uvijaju se u svetinji
svoga mesa
njišu se preda mnom na kulama
visokih štikli
sve one žele
da vrisnem
u nekom idiotskom ushićenju
ali ponovo gledam
i znam da su
mrtve
da je besmisleno
i prelazim ulicu
da kupim veknu
hleba.
noću
najlepši zvuk koji čujem je
kapanje u
klozetu
ili neki nezaposleni džezer
što vežba svoje vožnje -
jauk mučenika upućen
uvek
nepotpunom
sebi.
samo se pretvaramo da živimo
dok čekamo nešto
mi čekamo nešto
i gledamo dijamantske ručne satove
kroz izloge od neprobojnog stakla
dok pauk isisava utrobu
muve
odajemo poštu unuci
maršala Foša sagnuti nad
kadom prljavog veša,
hodamo ulicom svetog Petra
nadajući se da nađemo
novac u slivniku.
psi nas znaju
psi nas najbolje
znaju
džezer mi poručuje
kroz plavo okno
petka u 4
popodne.
on želi da znam kako
mu je
dok stopala jure preko moje
glave
dok mrtvi ljudi uvlače
špagete
dok mrtvi ljudi rešetaju
most
a u trenucima odmora
mole se i piju
dobar viski.
posmatrao sam umetnike
kako trunu na stolicama
dok turisti slikaju
staru gvozdenu ogradu još
nepretvorenu u oružje.
video sam te, Nju Orleanse,
video sam Njujork,
Majami, Filadelfiju, Frisko, Sent Luis,
L.A., Denver, Hjuston i većinu
ostalih. ništa nisam video, najbolji vaši
ljudi su pijanci a najgori vaši ljudi ih
zatvaraju
najbolji vaši ljudi su ubice a
najgori ljudi
prodaju im
metke.
najbolji vaši ljudi umiru po
sporednim ulicama
pod listom papira
dok najgori vaši ljudi
dobijaju statue u parkovima
dok golubovi seru na
stoleća.
džezer prestaje, moj bože, tako je
tiho, to je sve što sad mogu da kažem!
tiho je, tiho, pustite me da razmislim
ako mi je do toga, a ukoliko
nije, mama, ne daj mi da
mislim.
4 i 26 popodne
Kvart
gledam dole na pod
karton piva
razvaljen i prazan
govori:
"Ne zagađuj!
čuvaj Ameriku
lepom!"
i kao džezer:
neću više da
mislim.
pogled iz Kvarta, 12. marta 1965.
Čarls Bukovski
Нема коментара:
Постави коментар