Juriš

Bruce Davidson; Clown & Circus Tent, 1958

loše mi je. mučnina. jedva držim dušu na okupu

ovde u Holivudu
ovde na DeLongpre aveniji gde žive medicinske sestre
gde žive režiseri eksperimentalnih filmova
gde drveće živi vrelo i tužno na suncu.

ovde gde prolaze invalidska kolica
dole iz staračkog doma.

koliko još Kinaski?
koliko još ljubavi palih s neba?
koliko još žena?
koliko još dana i godina?

bol ide kroz senke ove sobe.
osećam ga u rukama
čujem ga u zveketu jeftinog erkondišna.

sećam se nekih stvari i ustajem i hodam po sobi.
ne mogu da prestanem da hodam
s jednog na drugi kraj sobe.

bio sam jednom čovjek zadovoljan što je sam.
sada sam grubo otvoren
svuda oštre ivice.

imaju me - sluđenog i zarobljenog.
izvukli su me iz samog sebe.
rade na meni.
nalet je mahnit i nemilosrdan
i bez ikakvog zvuka.

reke prelivaju nasipe.
sunce smrdi kao izgoreli sir.
deset hiljada lica na bulevarima.
živim sa stvorenjima čije postojanje
nema ništa zajedničko s mojim.

i dalj hodam po ovoj sobi.
jedva dišem.

dao sam mom bolu ime.
zovem ga "Juriš".

Juriše, kažem, hoćeš li molim te malo u šetnju
da me ostaviš na miru?
hoćeš li molim te malo u šetnju
da te pregazi voz?

moja dva-tri prijatelja misle da sam jako smešan tip.
pričajte mi o Kinaskom, govore mojoj devojci.

o, kaže ona, on samo sedi u toj velikoj fotelji
i stenje.

smeju se.
zasmejavam ljude.

Juriše, kažem, hoćeš li da jedeš nešto?
da li si nekad bio trkaći konj?
zašto ne spavaš?
odmoriš se?
umreš?

Juriš me prati preko sobe
skače mi na ramena i drmusa me.

Lorka je ubijen na putu, ali ovde
u Americi
pesnici nikad nikog ne ljute.
pesnici se ne kockaju.

njihova poezija bazdi na kliniku
njihova poezija bazdi na kliniku
gde ljudi više vole da umru nego da žive.

ovde ne ubijaju pesnike.

ovde čak i ne primećuju pesnike.

izlazim na ulicu da kupim
novine.
Juriš me prati.

prolazimo pored predivne mlade devojke.
gledam u njene oči, ona gleda u
moje.

ne možeš je imati, kaže Juriš, star si čovek,
ti si ludi stari čovek.

svestan sam mojih godina, kažem s određenim
ponosom.

da, svestan i smrti.
umrećeš i
ne znaš kada ćeš da odeš
ali ja ću poći s tobom.

skote bolesni, kažem, zašto me toliko
obožavaš?

uzimam novine i vraćam s.
čitamo ih zajedno.

ah, moj pratilac!
kupamo se zajedno, spavamo zajedno,
jedemo zajedno,
otvaramo pisma zajedno,
pišemo pesme zajedno,
čitamo pesme zajedno.
ne znam više da li sam Kinaski ili sam
Juriš.

neki kažu da volim svoj bol.

da, toliko ga volim da bih vam ga rado dao
umotanog crvenom trakom
umotanog krvavocrvenom trakom
možete ga imati
možete ga imati celog.
nikada mi neće nedostajati.

radim na tome da ga se otarasim, verujte mi.

možda ga gurnem u vaše poštansko sanduče
ili ga bacim na zadnje sedište vašeg auta.

ali sada
ovde na DeLongpre aveniji
imamo samo
jedan drugog.

Čarls Bukovski, Juriš

Iz knjige Pesme III, LOM, Beograd, 2007. (str. 46-49)

Preveo Flavio Rigonat

Prilog pripremila: Magdalena Antonini