Izbegavanje ljudskog roda

© Rodney Smith

dosta je mog života bilo posvećeno
samo tome.

i još uvek je.

čak i danas na hipodromu, 

sedeo sam u pauzi između trka 

u tupom uspavanom stanju 

ali tupo ili ne, 

bilo je moje. 

onda sam čuo glas. 

neki tip je seo 

baš iza mene. 

„našao sam malo mira i 

tišine“, rekao je. 

ustao sam, udaljio se oko 150 

metara i ponovo 

seo. 

nisam osetio nikakvu krivicu, samo 

povratak u prijatnije životno 

stanje. 

decenijama su me 

gnjavili obijači pragova, 

zvrndači telefona, pismopisci, 

i nepoznati ljudi na aerodromima, 

u barovima, na boks-mečevima, 

u kafeima, na koncertima, 

u knjižarama, samoposlugama, 

zatvorima, bolnicama, hotelima, 

motelima, apotekama, poštama, 

itd. 

nisam usamljenik.
neću da me grle, laskaju mi,
pričaju mi viceve, neću da delim
mišljenja ili razgovaram o
vremenu i/ili, itd. i
itd.

nikada nisam slučajno upoznao živu,
originalnu, zanimljivu dušu, a to
i ne očekujem. 

sve što sam ikada upoznao su krda
smorova koji su želeli da projektuju
svoje sitne frustracije na mene.

žene su neko vreme mogle da me 

obmanu. 

video bih telo, lice, 

prividnu auru spokojstva i 

nežnosti, osvežavajuće jezero 

da pljusneš u njega, 

ali kad bi progovorile 

glas im je bio kao 

struganje krede po tabli, 

a ono što je izlazilo u obliku 

govora 

bio je odvratan obogaljeni 

duh. 

živeo sam sa desetinama takvih. 

čekajte. 

zvoni mi telefon. 

ali imam mašinu za 

ostavljanje poruka. 

evo je ostavljaju. 

taj želi da me 

vidi. 

hoće da se pozove 

kod mene. 

naveden je razlog, 

neki izgovor. 

i nije baš neki. 

poslednje reči su: 

„obavestite me, molim vas.“ 

zašto žele da me 

vide? 

ja ne želim da vidim 

njih. 

zar to ne mogu da 

osete? 

zar sam ja jedini na svetu
koji nalazi da je blaženstvo
biti sam, da je čudo
biti sam?

moram li uvek da budem
ljubazan prema onima
koji bi da se uvaljuju
u moje sate?

jesam li pogana duša? 

neljubazan? 

nezahvalan?

mizantrop? 

ženomrzac? 

osobenjak? 

smradina? 

ubica nade? 

mučim li životinje? 

da li sam bezdušan? 

plivam li u ogorčenju? 

da li sam nepravedan? 

da li sam propala vreća snova? 

da li sam đavolov bis? 

stavljam li srču u pesak u vrtiću? 

jesam li bez milosti i morala? 

ako je tako, zašto i dalje 

žele da me vide? 

nikada ne bih poželeo da vidim 

tako nekog. 

pogotovo 

kad se 

brijem. 

izbegavanje ljudskog roda

Čarls Bukovski 

Betting on the muse: poems & stories (1996)

Čarls Bukovski, Pesme 2. LOM, Beograd (2007). Preveo Flavio Rigonat.