Definicija

Unknown photographer (1903) Alexander Graham Bell and Mabel
kissing within a tetrahedral kite

ljubav je svetlost u
noći što probija kroz maglu

ljubav je kapica od piva
na koju staješ idući do
kupatila

ljubav je izgubljeni ključ od stana
kad si pijan

ljubav je ono što se dešava
jednom u deset godina

ljubav je zgažena mačka

ljubav je stari prodavač novina
na uglu koji je od svega
digao ruke

ljubav je ono što misliš da je druga
osoba uništila

ljubav je ono što je iščezlo sa
epohom pomorskih bitaka

ljubav je telefon što zvoni,
isti glas ili drugi
glas, ali nikad onaj pravi
glas

ljubav je neverstvo
ljubav je zapaljeni
beskućnik iza kontejnera

ljubav je čelik
ljubav je bubašvaba
ljubav je poštansko sanduče

ljubav je kiša po krovu
starog hotela
u Los Anđelesu

ljubav je tvoj otac u kovčegu
(koji te mrzeo)

ljubav je konj sa slomljenom
nogom
koji pokušava da stoji
dok 45000 ljudi
posmatra

ljubav je način na koji se kuvamo
kao jastog

ljubav je sve što smo rekli
da nije

ljubav je buva koju ne možeš da
nađeš

ljubav je komarac

ljubav je 50 grenadira

ljubav je prazna bolnička
guska

ljubav je pobuna u Sen Kventinu
ljubav je duševna bolnica
ljubav je magarac što stoji u
ulici muva

ljubav je prazna stolica za šankom
ljubav je film o cepelinu
koji se raspada
trenutak koji još vrišti

ljubav je Dostojevski za
ruletom

ljubav je ono što gamiže po
zemlji

ljubav je tvoja žena koja igra
priljubljena sa neznancem

ljubav je stara žena
koja krade veknu
hleba

i ljubav je reč koja se koristi
previše i
prerano.



definicija 
Čarls Bukovski 

Iz knjige Pesme III, LOM, Beograd, 2007. (str. 165-167)
Preveo Flavio Rigonat 

Prilog prirpemila: Magdalena Antonini 

Osmeh za pamćenje

Julia Margaret Cameron

imali smo zlatne ribice i one su kružile i kružile
u staklenoj kugli na stolu pored teških draperija
koje su zaklanjale prozor na ulicu i
majka mi je, sa večitim osmehom na licu, želeći
da svi budemo srećni, govorila: "budi srećan, Henri!"
i bila je u pravu: bolje je biti srećan ako
možeš
ali je otac i dalje tukao i nju i mene više puta nedeljno
dok je
besneo u svom okviru od 185 cm, jer nije mogao da
shvati šta ga to napada iznutra.

moja majka, sirota riba,
hoće da bude srećna, prebijana dva-tri puta
nedeljno, govori mi da budem srećan:
"smej se, Henri
zašto se nikada ne smeješ?"

i onda bi se nasmešila, da mi pokaže kako, i to je bio
najtužniji osmeh koji sam ikad video.

jednog dana su zlatne ribice uginule, svih pet,
plutale su na vodi, izvrnute na bok, a
oči su im i dalje bile otvorene
i kada je moj otac stigao kući bacio ih je mački
tu na kuhinjski pod, i mi smo gledali dok se majka
smešila.


osmeh za pamćenje 
Čarls Bukovski 

Iz knjige Pesme III, LOM, Beograd, 2007. (str. 139)
Preveo Flavio Rigonat 

Prilog pripremio: Elvin Dervić 

Juriš

Bruce Davidson; Clown & Circus Tent, 1958

loše mi je. mučnina. jedva držim dušu na okupu

ovde u Holivudu
ovde na DeLongpre aveniji gde žive medicinske sestre
gde žive režiseri eksperimentalnih filmova
gde drveće živi vrelo i tužno na suncu.

ovde gde prolaze invalidska kolica
dole iz staračkog doma.

koliko još Kinaski?
koliko još ljubavi palih s neba?
koliko još žena?
koliko još dana i godina?

bol ide kroz senke ove sobe.
osećam ga u rukama
čujem ga u zveketu jeftinog erkondišna.

sećam se nekih stvari i ustajem i hodam po sobi.
ne mogu da prestanem da hodam
s jednog na drugi kraj sobe.

bio sam jednom čovjek zadovoljan što je sam.
sada sam grubo otvoren
svuda oštre ivice.

imaju me - sluđenog i zarobljenog.
izvukli su me iz samog sebe.
rade na meni.
nalet je mahnit i nemilosrdan
i bez ikakvog zvuka.

reke prelivaju nasipe.
sunce smrdi kao izgoreli sir.
deset hiljada lica na bulevarima.
živim sa stvorenjima čije postojanje
nema ništa zajedničko s mojim.

i dalj hodam po ovoj sobi.
jedva dišem.

dao sam mom bolu ime.
zovem ga "Juriš".

Juriše, kažem, hoćeš li molim te malo u šetnju
da me ostaviš na miru?
hoćeš li molim te malo u šetnju
da te pregazi voz?

moja dva-tri prijatelja misle da sam jako smešan tip.
pričajte mi o Kinaskom, govore mojoj devojci.

o, kaže ona, on samo sedi u toj velikoj fotelji
i stenje.

smeju se.
zasmejavam ljude.

Juriše, kažem, hoćeš li da jedeš nešto?
da li si nekad bio trkaći konj?
zašto ne spavaš?
odmoriš se?
umreš?

Juriš me prati preko sobe
skače mi na ramena i drmusa me.

Lorka je ubijen na putu, ali ovde
u Americi
pesnici nikad nikog ne ljute.
pesnici se ne kockaju.

njihova poezija bazdi na kliniku
njihova poezija bazdi na kliniku
gde ljudi više vole da umru nego da žive.

ovde ne ubijaju pesnike.

ovde čak i ne primećuju pesnike.

izlazim na ulicu da kupim
novine.
Juriš me prati.

prolazimo pored predivne mlade devojke.
gledam u njene oči, ona gleda u
moje.

ne možeš je imati, kaže Juriš, star si čovek,
ti si ludi stari čovek.

svestan sam mojih godina, kažem s određenim
ponosom.

da, svestan i smrti.
umrećeš i
ne znaš kada ćeš da odeš
ali ja ću poći s tobom.

skote bolesni, kažem, zašto me toliko
obožavaš?

uzimam novine i vraćam s.
čitamo ih zajedno.

ah, moj pratilac!
kupamo se zajedno, spavamo zajedno,
jedemo zajedno,
otvaramo pisma zajedno,
pišemo pesme zajedno,
čitamo pesme zajedno.
ne znam više da li sam Kinaski ili sam
Juriš.

neki kažu da volim svoj bol.

da, toliko ga volim da bih vam ga rado dao
umotanog crvenom trakom
umotanog krvavocrvenom trakom
možete ga imati
možete ga imati celog.
nikada mi neće nedostajati.

radim na tome da ga se otarasim, verujte mi.

možda ga gurnem u vaše poštansko sanduče
ili ga bacim na zadnje sedište vašeg auta.

ali sada
ovde na DeLongpre aveniji
imamo samo
jedan drugog.

Čarls Bukovski, Juriš

Iz knjige Pesme III, LOM, Beograd, 2007. (str. 46-49)

Preveo Flavio Rigonat

Prilog pripremila: Magdalena Antonini