Savremena poezija

Izbegavanje ljudskog roda


© Rodney Smith

dosta je mog života bilo posvećeno
samo tome.
i još uvek je.

čak i danas na hipodromu, 
sedeo sam u pauzi između trka 
u tupom uspavanom stanju 
ali tupo ili ne, 
bilo je moje. 

onda sam čuo glas. 
neki tip je seo 
baš iza mene. 

„našao sam malo mira i 
tišine“, rekao je. 

ustao sam, udaljio se oko 150 
metara i ponovo 
seo. 

nisam osetio nikakvu krivicu, samo 
povratak u prijatnije životno 
stanje. 

decenijama su me 
gnjavili obijači pragova, 
zvrndači telefona, pismopisci, 
i nepoznati ljudi na aerodromima, 
u barovima, na boks-mečevima, 
u kafeima, na koncertima, 
u knjižarama, samoposlugama, 
zatvorima, bolnicama, hotelima, 
motelima, apotekama, poštama, 
itd. 

nisam usamljenik.
neću da me grle, laskaju mi,
pričaju mi viceve, neću da delim
mišljenja ili razgovaram o
vremenu i/ili, itd. i
itd.

nikada nisam slučajno upoznao živu,
originalnu, zanimljivu dušu, a to
i ne očekujem. 

sve što sam ikada upoznao su krda
smorova koji su želeli da projektuju
svoje sitne frustracije na mene.

žene su neko vreme mogle da me 
obmanu. 
video bih telo, lice, 
prividnu auru spokojstva i 
nežnosti, osvežavajuće jezero 
da pljusneš u njega, 
ali kad bi progovorile 
glas im je bio kao 
struganje krede po tabli, 
a ono što je izlazilo u obliku 
govora 
bio je odvratan obogaljeni 
duh. 

živeo sam sa desetinama takvih. 

čekajte. 
zvoni mi telefon. 
ali imam mašinu za 
ostavljanje poruka. 
evo je ostavljaju. 

taj želi da me 
vidi. 
hoće da se pozove 
kod mene. 
naveden je razlog, 
neki izgovor. 
i nije baš neki. 
poslednje reči su: 
„obavestite me, molim vas.“ 

zašto žele da me 
vide? 
ja ne želim da vidim 
njih. 
zar to ne mogu da 
osete? 

zar sam ja jedini na svetu
koji nalazi da je blaženstvo
biti sam, da je čudo
biti sam?

moram li uvek da budem
ljubazan prema onima
koji bi da se uvaljuju
u moje sate?

jesam li pogana duša? 
neljubazan? 
nezahvalan?
mizantrop? 
ženomrzac? 
osobenjak? 
smradina? 
ubica nade? 
mučim li životinje? 
da li sam bezdušan? 
plivam li u ogorčenju? 
da li sam nepravedan? 
da li sam propala vreća snova? 
da li sam đavolov bis? 
stavljam li srču u pesak u vrtiću? 
jesam li bez milosti i morala? 

ako je tako, zašto i dalje 
žele da me vide? 

nikada ne bih poželeo da vidim 
tako nekog. 

pogotovo 
kad se 
brijem. 


izbegavanje ljudskog roda
Čarls Bukovski 

Betting on the muse: poems & stories (1996)
Čarls Bukovski, Pesme 2. LOM, Beograd (2007). Preveo Flavio Rigonat.


Нема коментара:

Постави коментар