Pomeren

Despair, 1893-4.

Edvard Munch

goreći u paklu

ovo parče mene nigde se ne uklapa
dok drugi ljudi nalaze šta da
urade
sa svojim vremenom
mesta na koja da odu
jedno s drugim
šta da kažu
jedno drugom.

ja
gorim u paklu
negde severno od Meksika.
cveće ne raste ovde.

nisam kao
drugi ljudi
drugi ljudi su kao
drugi ljudi.

svi su oni slični:
prilaze jedni drugima
grupišu se
tiskaju
radosni su i zadovoljni
dok ja
gorim u paklu.

moje srce je hiljadu godina staro.

ja nisam kao
drugi ljudi.
umro bih na njihovim terenima za izlet
ugušen njihovim zastavama
smlavljen njihovim pesmama
nevoljen od njihovih vojnika
proburažen njihovim humorom
usmrćen njihovom pažnjom.

ja nisam kao
drugi ljudi.
ja
gorim u paklu.

paklu
sebe.


pomeren
Čarls Bukovski

Iz zbirke Sifting through the madness for the word, the line, the way (2003).
Čarls Bukovski, Pesme 4. LOM, Beograd (2007). Preveo Flavio Rigonat.

Užasna potreba

Workers on their way home, 1915
Edvard Munch

nekim ljudima prosto je neophodno da
budu nesrećni, oni će to iskopati
iz ma koje situacije
koristeći svaku priliku
da istaknu
neku jednostavnu grešku
ili propust
i onda postaju
puni mržnje
nezadovoljni
osvetoljubivi.

zar ne shvataju da je
tako malo
vremena
za svakoga od nas
u ovom čudnom životu
da se stvari povežu u
celinu?
i da je takvo traćenje
naših života
gotovo
neoprostivo?

i da
ne postoji
način
da se povrati
sve što će
tako biti
zauvek
izgubljeno?

užasna potreba

Čarls Bukovski

devojke koje smo nekad pratili kući

Four ages in life, 1902.
Edvard Munch

devojke koje smo nekad pratili kući
sada su dame sa torbama,
ili je jedna od njih ona sedokosa
stara vrana
koja te zveknula
štapom.
devojke koje smo nekad pratili kući
sede na guskama u staračkim
domovima,
igraju šaflbord u
parkovima.
ne rone više u
talase sa belim kapama,
te devojke koje smo pratili kući
ne mažu više svoja tela uljem
ispod sunca,
ne lickaju se više pred
lepim ogledalom,
te devojke koje smo pratili kući
te devojke koje smo pratili kući
negde su otišle
neke zauvek,
a mi koji smo ih pratili?
mrtvi u ratovima, mrtvi od infarkta,
mrtvi od neutoljenjih čežnji,
naši snovi su tv-snovi,
a nekoliko nas,
tako malo nas pamti
devojke koje smo pratili kući
kada sunce kao da je uvek
sijalo.
kada se život kretao tako nov i
neobičan i prekrasan u
svetlim haljinama.

ja pamtim.


devojke koje smo nekad pratili kući
Čarls Bukovski