 |
| Julia Margaret Cameron |
imali smo zlatne ribice i one su kružile i kružile
u staklenoj kugli na stolu pored teških draperija
koje su zaklanjale prozor na ulicu i
majka mi je, sa večitim osmehom na licu, želeći
da svi budemo srećni, govorila: "budi srećan, Henri!"
i bila je u pravu: bolje je biti srećan ako
možeš
ali je otac i dalje tukao i nju i mene više puta nedeljno
dok je
besneo u svom okviru od 185 cm, jer nije mogao da
shvati šta ga to napada iznutra.
moja majka, sirota riba,
hoće da bude srećna, prebijana dva-tri puta
nedeljno, govori mi da budem srećan:
"smej se, Henri
zašto se nikada ne smeješ?"
i onda bi se nasmešila, da mi pokaže kako, i to je bio
najtužniji osmeh koji sam ikad video.
jednog dana su zlatne ribice uginule, svih pet,
plutale su na vodi, izvrnute na bok, a
oči su im i dalje bile otvorene
i kada je moj otac stigao kući bacio ih je mački
tu na kuhinjski pod, i mi smo gledali dok se majka
smešila.
osmeh za pamćenje
Čarls Bukovski
Iz knjige Pesme III, LOM, Beograd, 2007. (str. 139)
Preveo Flavio Rigonat
Prilog pripremio: Elvin Dervić
