Područje pauze

© André Kertész

moraš ga imati ili će se zidovi zatvoriti
nad tobom.
moraš da odustaneš od svega,
odbaciš,
sve odbaciš.
moraš da gledaš
u ono što gledaš
ili misliš ono što misliš
ili radiš ono što radiš
ili
ne radiš
bez ideje o ličnom
preimućstvu
bez preuzimanja vođstva.

ljudi su iznureni
takmičenjem,
skrivaju se u svakodnevnim
navikama.
njihovi interesi su interesi krda.

retki su sposobni da se zagledaju
deset minuta u
staru cipelu
ili da misle o neuoubičajenim stvarima
kao recimo ko je izmislio
kvaku.

ljudi postaju beživotni 

jer nisu sposobni za 

pauzu 

da se ponište 

rašniraju 

isprazne 

zaborave naučeno 

razbistre se. 

slušaj njihovi neistiniti 

smeh, zatim 

idi od 

njih.

područje pauze 

Čarls Bukovski 

The Last Night of the Earth Poems (1992)
Čarls Bukovski, Pesme 2. LOM, Beograd (2007). Preveo Flavio Rigonat.

Telefon

Jamie Baldridge - The 55th Parallel

će ti doneti ljude
svojom zvonjavom
ljude koji ne znaju šta bi sa
svojim vremenom
i koji čeznu
da te zaraze
time
izdaleka
(mada bi ustvari više voleli
da su u istoj sobi
kako bi bolje preneli svoje
ništavilo na
tebe).

telefon je potreban
samo za hitne slučajeve.

ti ljudi nisu
hitni slučajevi, oni su
maler.

nikad mi nije prijalo kad zazvoni
telefon.

„da“, oprezno ću reći.

„ovde Dvajt.“

već osećaš njihovu imbecilnu
žudnju za invazijom.
to su ljudi-buve koji
gamižu
dušom.

„da, u čemu je stvar?“

„eto, večeras sam u gradu pa
sam mislio…“

„slušaj, Dvajte, zauzet sam,
neću moći da…“

„dobro, možda neki drugi
put?“

„možda ne…“

svakom čoveku dato je tek toliko
večeri
i svako straćeno veče je
teško nasilje nad
prirodnim tokom
tvog jedinog
života;
osim toga, to ostavlja neki gadan ukus
u ustima, koji često traje dva-tri dana
zavisno od
posetioca.

telefon je samo za
hitne slučajeve.

decenije su mi trebale
dok sam najzad naučio
kako da kažem
„ne“.

a sad
ne brini za njih,
molim te:
samo će okrenuti drugi
broj.

mogao bi da bude
tvoj.

„da“, reći ćeš.

a oni će reći:
„ovde Dvajt.“

a onda
ti
budi
ljubazna
saosećajna
duša.

telefon 

Čarls Bukovski

(The Last Night of the Earth Poems, 1992) 

Da ti kažem

Erik Johansson - Revelation fields

pakao je sagrađen
komad po komad
cigla po ciglu
oko
tebe.
to je postepen,
a ne brz
proces.

mi gradimo svoj
sopstveni
inferno,
a krivimo
druge.

ali pakao je
pakao.

moj pakao i
tvoj
pakao.

naš
pakao.

pakao, pakao,
pakao.

pesma o
paklu.

obuvanje
cipela
ujutro.
pakao.

da ti kažem 

Čarls Bukovski

(The Last Night of the Earth Poems, 1992) 

Vazduh i svetlost i vreme i prostor

© Erik Johansson

„… znaš, ili sam imao porodicu ili posao, nešto
mi je oduvek stajalo na
putu
ali sada sam
prodao kuću, našao sam to
mesto, ogroman studio, trebalo bi da vidiš prostor i
svetlost,
prvi put u životu imam mesta i vremena da
stvaram.“

ne, dragi moj, ako ćeš da stvaraš
stvaraćeš, makar radio
16 sati dnevno u rudniku
ili
ćeš stvarati u maloj sobi sa 3 deteta
dok si na socijalnoj pomoći,
stvaraćeš i kad su ti deo uma i deo
tela razneti,
stvaraćeš slep
obogaljen
dementan,
stvaraćeš s mačkom koja ti se penje uz
leđa dok se
čitav grad trese od zemljotresa, bombardovanja,
poplave i požara.

vazduh i svetlost i vreme i prostor
nemaju ništa s tim
i ne stvaraju ništa
osim možda dužeg života za nalaženje
novih
izgovora.

vazduh i svetlost i vreme i prostor
Čarls Bukovski

(The Last Night of the Earth Poems, 1992)